Перспективе за развој гасоводачких електрана

Перспективе за развој гасоводачких електрана

Појава гасних турбинских електрана промовисала је развој енергетске индустрије. До почетка 20. века, снага гасно-турбинских електрана у електранама достигла је 10 MW. Са све већим примене електричне енергије, пик оптерећења електрана у Њујорку и другим великим градовима у Сједињеним Државама био је близу 1000 MW 1920. године. Ако је самостална снага само 10 MW, потребно је инсталирати скоро 100 јединица, тако да је самостална снага порасла 1920. године.

Од економске рецесије и избијања Другог светског рата, повећање снаге ГТС је заустављено. У 1950-им, са послератним економским развојем, потражња за електричном енергијом је порасла, а снага једне јединице почела је да се континуирано повећава. Велике гасне турбинске електране од 325 до 600 МВт појављују се једна за другом; 1000 МВт гасне турбинске електране су направљене 1960-их; 1300 МВт гасне турбинске електране. Самостална снага која се обично користи у многим земљама је 300-600 MW.

Гас турбинске електране се широко користе у различитим секторима социјалне економије. Постоји много врста гасних турбинских електрана и постоје различите методе класификације. Паром у гасној турбинској електрани се шири од улаза до излаза, а запремина паре по јединици масе се повећава стотине пута, па чак и хиљадама пута. Зато се висина лопате сваког нивоа мора постепено продужити. Високо-моћна кондензивна гасна турбинска електрана захтева велику површину издувних гасова, а последње стадије лопатица морају бити веома дуге.

Развој великих јединица гаснотурбинских електрана је важан правци за будући развој гаснотурбинских електрана. Међу њима је развој дужег последњег стадијума лопате кључ за даље развој великих гасоводаних електрана; истраживање о побољшању топлотне ефикасности је још један прав за развој гасоводаних електрана. Виши параметри паре и секундарно грејање, развој пик брисачких јединица и промоција примене грејања ГТП-а су важни трендови у том погледу.